Jedno samohrana majka troje djece, koju je suprug napustio i otišao sa drugom u Njemačku, ostala je na ulici sa djecom i samo sa dvije torbe u rukama.
Prije tri dana, moj djever mi je pisao da mu je sin bolestan i da bi trebali doći na testiranje kako bi vidjeli da li smo moji sinovi i ja pogodni kao donori bubrega.
Djever mi je tada poslao 2000 maraka kad me muž ostavio .
Ja sam sa svojom djecom napravila kuću , imam posao i moja dva sina rade. I hajde otišli mi testirali se i moj bubreg odgovara.
Ja sva sretna sto mogu pomoći tom dječaku. Da bi mi djever rekao da nije riječ o dječaku nego o njegovom bratu mom bivšem muzu.
Od mene očekuju da mu ja dam bubreg nakon svega sto mi je đubre uradilo. Moja djeca ga ne žele vidjeti i rekli su mi da odlučim. Ja ne želim ni da vidim đubre a kamoli da mu dam bubreg .
Djever me jako povrijedio sa tim sto me zeznuo . Zašto svi očekuju da mu ja široke ruke dam bubreg i pomognem mu?”
BONUS ISPOVEST :
Bio sam veoma mlad kada sam doživio jedno zastrašujuće iskustvo koje mi je ostavilo dubok trag u životu. Bilo je to jedne hladne zimske noći kada sam se vraćao kući iz škole. Hodao sam usamljenim ulicama, a mrak je već počeo da pada. Nisam obraćao pažnju na svoju okolinu jer sam bio skoncentrisan na to kako da što pre stignem kući. Međutim, u jednom trenutku sam primetio da me neko prati.
Okrenuo sam se i video senku kako se približava. Srce mi je ubrzano počelo da bije, a strah me je obuzeo. Počeo sam da ubrzavam korak, ali senka je i dalje bila za mnom. Osećao sam kako me strahovito steže grlo i kako mi se noge tresu. Nisam znao šta da radim, osim da nastavim da trčim.
Kada sam napokon stigao kući, munjevitom brzinom sam ušao i zaključao vrata. Srce mi je i dalje lupalo kao ludo, a znoj mi se cedio niz lice. Shvatio sam da me je strah savladao i da nisam siguran šta sad treba da radim. Odlučio sam da pozovem policiju i prijavim slučaj.
Policajci su brzo došli i saslušali moju priču. Rekli su mi da će raspitati o tome i da je najbolje da budem oprezan i da se ne krećem sam noću. Nisam mogao da zaboravim to iskustvo, čak ni kada su policajci rekli da nemaju nikakve informacije o tome ko je mogao da me prati.
Nedeljama sam živeo u strahu i nisam se osećao sigurno ni u svom domu. Osećao sam se kao da me neko uvek posmatra i da me prati u stopu. No, vremenom sam naučio da se nosim sa tim strahom i da se ne prepustim panici.
I dan danas se sećam te noći i straha koji me je obuzeo. To iskustvo me je naučilo da budem oprezniji i da ne zanemarujem svoju okolinu. Možda je to bila samo slučajnost, ali ja ću uvek biti na oprezu. Jer, bolje je biti siguran nego naivan.
