Prije deset godina, u svojoj 22. godini, oboljela sam od raka maternice samo godinu dana nakon što sam se udala. Moje borbe su bile gotovo prebrze, sa svima koji su se trudili da me podrže, osim moje svekrve.
Ona je bila fiksirana na ideju da neću moći da rađam ukoliko preživim, što je rezultiralo stalnim pritiskom na mog muža da me napusti. Iako sam strahovala da ću biti ostavljena, moj hrabri suprug je stao uz mene i jasno stavio do znanja da me prihvata bez obzira na mogućnost da nećemo imati biološku djecu.
Nakon dugih razgovora i razmišljanja, moja svekrva je napokon prihvatila situaciju. Prošlo je deset godina od tada, i moj suprug i ja smo i dalje srećni u braku. Upravo zato sada razmišljamo o usvajanju jedne djevojčice kako bismo zajedno podigli nivo sreće u našem životu.
Svekrva se viđa sa nama povremeno, ali uz podršku mog supruga, uspjeli smo da izgradimo srećan i stabilan odnos. Zahvalna sam što imam takvog partnera pored sebe, jer da je on bio drugačiji, moj život bi vjerovatno izgledao sasvim drugačije. Sada se radujemo novim izazovima i srećama koje nam donosi usvajanje djevojčice, spremni da je volimo i podižemo kao da je naša vlastita.
