Moja mama je izgubila život u bolnici dok me rađala… Žensko sam i tata me se odrekao istog trenutka, nije želio da me odgaja. Mene su tada da ne bih završila u domu uzeli baka i deda, naravno sa mamine strane. Odrasla sam uz baku, tata nikada čak nije ni došao da me vidi, nije čak nikada ni pitao za mene.
Dobio je djecu sa drugom ženom i oni su mu bili sve, a ja niko i ništa. Prije par dana sam završila fakultet, MEDICINSKI, a sve zahvaljujući mojoj baki, deda je na žalost umro kada sam imala samo 8 godina. Baka je i zadnji novac odvajala za mene, a jučer me je, nećete mi vjerovati moj tata dodao na fb-u, NAKON 25 GODINA. Malo čudno baš kada sam diplomirala da me se sjetio i poželio da me ima u prijateljima.
Dok sam sedela na ivici kreveta, gledala sam kroz prozor u tišinu noći. Bila je to jedna od onih večeri kada se osećam potpuno sama i izgubljeno. Ceo dan sam provela u beskonačnom vrtlogu obaveza i stresa, a sada sam morala da se suočim sa svojim mislima i emocijama.
Osećala sam se kao da sam izgubljena u sopstvenom svetu, kao da niko ne razume ono što prolazim. Bila sam umorna od toga da glumim sreću i samouverenost, dok je unutrašnji nemir neprestano rastao.
Jedan blagi povetarac ušao je kroz prozor i prošao kroz moju kosu, terajući me da se trgnem iz misli. Shvatila sam da mi je potrebno da izbacim sve što me tišti, da podelim svoje najdublje strahove i tuge sa nekim.
Odlučila sam da napišem iskrenu ispovest, bez skrivanja ili lažne slike savršenstva. Napisala sam sve što mi je bilo na srcu, bez straha od osude ili neprihvatanja.
Kada sam završila sa pisanjem, osetila sam olakšanje kao da je teret koji me pritiskao celog dana napokon pao sa mene. Shvatila sam koliko je važno biti iskren sa sobom i drugima, jer samo tako možemo postić
