Već deset godina živim i radim van svog rodnog grada i svoje kuće. Ali već deset godina pomažem svoje.
Na početku mi je bilo zadovoljstvo što sam bio u prilici pomoći svojim roditeljima eto da poprave nešto po kući, da kupe sebi nešto, išli su i na letovanje uz moju pomoć.
Ali se nekako sve pretvorilo u posljednjih par godina u obavezu i moranje. Kad god treba nešto nema više onoga ‘je l bi mogao’ već se samo poruči.
Ja sam oženjen već četiri godine i žena nije pravilo problem oko toga, sve do sada. Pokušavamo dobiti dijete preko VTO-a i svako ko je prošao kroz to zna da nije jeftino, a nije lako.
Iskreno plašim se kad budem rekao mojima da planiram da im uskrstim kako financijsku tako i emotivnu podršku, jer znam da će biti svašta, ali podrške s njihove strane neće biti!
Ali ja moram da mislim na svoju ženu ako hoću svoju obitelj jednog dana!
